Istinite priče iz busa (drugi dio)

Kiša rominja,ona dosadna.

Nit’ je za kišobran,a nit” za bez njega.S obzirom da je bus udaljen svega stotinjak metara od objekta u kom smo pravili pauzu,odlučim da pretrčim kad i ostali putnici krenu.

-“Ooooo,đe si brate!?A,znaš da bi,ali evo ti mene brate u Sloveniji. Vraćam se gore. Ma znam,da je malo… al’ šta ćeš mora se radit. Javi,ako budeš za vikend izlazio s kim je ona moja mala hehehe… Brat moj fini čujemo se.”

“Gdje si ti gore,u kojem gradu”-gaseći cigaretu,upitao je svog vršnjaka mladić koji je upravo završio telefonski razgovor.

-“U Minhenu. Evo sad će godina”

“Jesi se snaš’o za stan. Čujem svi govore da je to u Minhenu najveći problem”

-“Šta znači brate snaš’o!? Nekakav zajednički smještaj. Nas četvorica u sobi. Sreća dobra ekipa,inače nebi mog’o”

“Znam, ‘vamo ti je isto tako”

Njihov razgovor je prekinuo vozač -” Ajmo,nemoj da ko ostane”

Jednima je bilo drago što smo krenuli dok su drugi negodovali, kako ni jelo davalja nisu mogli pojesti.
Ponovno smo nalik na sardine nastavili putovanje. O,grijanju bi bilo suvišno opet ponavljati. Samo je “puhanje” iznad glava dužinom cijelog busa bilo “na visini zadatka.”

-“Znadeš li ti moj pajdo da ja u ono vrime nisam mog’a svoju plaću potrošit!? Radilo se, al’ se i zarađivalo. Doli sla’ svojima. Gradijo. Kupijo plac na moru. I vazda ostajalo.”

“E,ta vrimena Frano su prošla. Dok smo u njemačkim markama primali plaću se moglo. Onda uvedoše oni crni euro. Koda je đava u sve okreno. Sve o’šlo gori, a plaće ostale iste.”

-“E,što je’ – ‘je. Tako je. Ja iša’ jamit neke doznake u doktura i istekla mi ona misečna karta, kad kontrola me u’vatila. Še’set eura pajod moj. Đava da je odnija, prija nisi im’o potrebe švercat. Karta bila dvi marke.

“Sve se prominilo Frano moj. Al’ na gore. Vidim ovu omladinu što dolazi ozdal sadan, to ne more pajdo moj ništa sa svojom plaćom. Puno nji’ je s fakultetima, a ovdi crnče.Školovava i’ čovik za bolje. Da ne prolaze šta smo mi prošli, a njima brte men’ se čini gori vakat već nama. Politika moj Frano, đava je lipi odnija.”

-“Svaka ti je pajdo na mistu. Što bi rekli ljudi -dobra vakta za loša insana. Sad je tako. Uzdat se u Boga i njegovo proviđenje.”

“Nema druge moj Frano. Nu, jami koji uštipak. U pet sati jutros ustala Mara da i’ peče.”

-“Dajder jedan. Ko da i’ je na suncu pekla kako se fino žute.”

Dok su dva moja suputnika objedovala ukusne uštipke, izvadim i ja medeno srce iz torbe.

Noć polako pada. Kapa pamučna na glavi nije dovoljna jer “ventilacija” kao da se zahuktava.
Navlačim i kapu od jakne.

Primičemo se austrijskoj granici i na policiski znak vozaču da stane, on otvara prozor i govori -” Ale kroaten lojte i bisjen bosniš”
Policajac mahne u znak da prođemo.
Vožnja se nastavlja.

-“Sićaš je Jure onog Poljaka što je radija sa mnom na baušteli”

“Sićam, ljudina je ono bio. Sad je u penziji”

-“Je,je ima dvi godine. Priča’ mi jednom kakva je kod nji’ bila sirotinja u Poljskoj. Kaže da oni nisu išli na jezero bacat patkam kruv stari da jedu,nego patke njima”

Obodvojica saputnika se slatko nasmijaše. Svjetla se u busu gase.
Vozač ubacuje film “Prosjaci i sinovi”-koji 80 % putnika zna napamet..

Nastavit će se…..

Daniela Škegro

Relax

Komentari