MLADA TUZLANKA DIGLA BIH NA NOGE: POGLEDAJTE ŠTA JE NAPISALA ONIMA KOJI ODLAZE IZ BIH U INOZEMSTVO…

Pričaš mi kako za koji mjesec ideš u Njemačku i kako tamo počinješ ispočetka. Znam, razumijem te i ja bih ponekad spakovala kofere i otišla daleko odavde i nikad ne bih pitala za ovu malu zemlju na brdovitom Balkanu.

koferi

Ma nikad radi zemlje, mogu biti što god hoću i poželim, tko to može zabraniti, ali onda, stanem, okrenem se, pa mi duša ispuca na komade.
Piše: ANISA MAHMUTOVIĆ

Ovdje su ona ramena na kojima plačem kad mi je najteže, ovdje su oni zbog kojih sam došla na svijet i oni od kojih pobjegnem na svakom rastanku da ne vide suze u očima, piše “IstočnaBosna” …

U mom gradu su i oni što mi se obraduju kad me vide i ali i oni što mi pružaše ruku kad sam tonula.

Padala sam milijun puta, ali podizala se zbog onih koje sam u ponoć zvala da zaplačem ili da im samo pojaviti na vratima reći: “Sretan rodjendanko.”

Najsretnija sam kad me zagrle da mi rebra “popucaju” ili se samo pojave, bez najave, da “mrtva” umorna kuham kahvu u sitnim satima.

Znaš, imala sam sve, ništa mi ni danas ne fali. Tu i tamo me uhvati besparica na kraju mjeseca, razmišljanje kud poslije faxa, al me prođe kad s rajom sjedem u čaršiji pa podjelimo svoje “muke”.

Zaboravim dok prođem gradom i nekoliko puta se nasmijem od srca jer i ovog jutra sam srela nekog dragog!

Koga da sretnem, tamo negdje, gdje ti ideš? Kome da zaplačem, kome da se radujem i tko će me opet zavoli, ovako hirovitu, promjenjivu kao vremensku prognozu?

Znam odgovor! Neće nitko, hladni su oni, i nemaju empatije. Nisu oni prošli što smo mi.

A eto, meni nitko ne može platiti ničim drage osmjehe, potrebne zagrljaje i vikende u rodnom kraju.

Pričaj ti što hoćeš, al u toj tvojoj Europi, za mene nema života, samo jednom ću živjeti i ne mogu nekako da mi ta ekonomija odredi 40 godina robije.

Mogu ja i ovdje, može se i ovdje mnogo toga stići, samo ako dovoljno želiš i poduzmeš nešto po pitanju svojih želja.

Eto drug, sretan ti put, ja ipak ostajem!