Ova priča opisuje samo jedan od mnogih slučajeva nemaštine u našoj zemlji, ali i vraća vjeru da plemeniti ljudi još uvijek postoje…
Priča je to još jedna u nizu o bijedi od koje zastaje knedla u grlu. Ovoga puta, u pitanju je jedan djeda, a mi vam priču prenosimo u cjelosti:
“Odem jučer u trgovinu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dvije rajčice, tikvica, kilu brašna, kilu šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vrijedno ili samo za sladokusce.
Starac izvrne novčanik, sa svega par metalnih novčića. Kasirka prebroji i dođe na skoro 2 KM. Nije dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili odbiti nešto s računa.
On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odguruje rukom, nesigurno, ona dva rajčice i tikvicu i pita što još od svojih skromnih potreba da ostavi.
Ja dajem blagajnici 10 KM i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. Starac još prebire po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni fening.
Vraća pogled i kaže: “Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam htio kupiti”. Blagajnica mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.
Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže: “A šta ja sad da radim?”
“Ništa”, ja mu odgovaram, “uzmite Vaš stvari i idite kući, sve je u redu.”
“Ali, meni se ovo nije nikada dogodilo”, kaže starac, i dalje zbunjen. “Stvarno ne znam što da radim?”, Kaže on i gleda zbunjeno u kasirku.
“Pa eto, ima još dobrih ljudi”, kaže blagajnica, a i ona obara pogled.
“Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam donijeti 2 KM, kad budem imao”, kaže djed.
“Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još prije mnogo godina”, pokušavam uz osmijeh razbijem njegovu muku.
“Ali meni se stvarno ovo nije nikada dogodilo, da mi netko toliko pomogne …”, kaže starac i počinje se trese i plače u svojoj bijedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.
Blagajnica mu pakira ostatak stvari u vrećice, a i njoj je teško. Ona radi vjerovatno za 300 ili 400 KM i zna sigurno i sama što znači nemati.
“Dođite makar na kavu, ja moram da Vam se odužim”, jeca starac.
“Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate”, pokušavam ga uz osmijeh nekako smirim.
Pruža mi ruku, “Kako se Vi zovete?”
“Enes”, odgovaram.
“Ja sam Jusuf i pamtiću Vas dok sam živ”!